Ljubomora je „druga strana“ ljubavi ili po rečima Hildegard Baumgarta, ona je „crna sestra ljubavi“. U „malim dozama“ ljubomora može učiniti ljubav lepšom („začin ljubavi“), dok u „velikim dozama“ postaje „otrov“ a nekada i bolest (patološka ljubomora). Kada postane „otrov“, ljubomora može dobiti razornu moć i dovesti i do nasilja i kraha u partnerstvu.
Ljubomora je univerzalni ljudski fenomen. Zasniva se na realnoj ili umišljenoj pretnji da će nas voljena osoba napustiti.
Postoje autori koji smatraju da se ljubomora u vezi ne rađa iz previše ljubavi prema nekoj osobi, nego iz premalo ljubavi prema sebi. Iz nedovoljno ljubavi prema sebi javlja se nesigurnost, iz nesigurnosti – posesivnost, iz posesivnosti – ljubomora.
U stručnoj literaturi se navode dva osnovna korena ljubomore.
Prvo, to je osećanje manje vrednosti ili inferiornosti. Ono dovodi do toga da se osoba u ljubavnim odnosima ne oseća ravnopravno sa partnerom. Svog partnera doživljava kao vrednijeg, boljeg, dostojnijeg i kao nekoga ko ima moć da je napusti kada god poželi. I što su ove osobe nesigurnije i sklonije osećanju manje vrednosti, utoliko je njihova ljubomora veća. Oni imaju potrebu da budu voljeni, ali sami nisu sposobni da pruže ljubav.
Drugi koren ljubomore je želja za kontrolom i posedovanjem partnera. Većina ljubomornih osoba doživljava partnera kao produžetak sebe, a ne kao jedinstvenu i nezavisnu ličnost. Alfred Adler je definisao ljubomoru kao degradaciju drugog, tj. kao naročit oblik težnje za moći. Ona ne potiče iz ljubavi prema partneru, već iz nesposobnosti da se voli u pravom smislu reči. Ljubomorne osobe partnere doživljavaju kao lični posed, izgrađuju simbiotski odnos sa njima i svog partnera/bračnog druga tretiraju kao deo sebe. One grade svoju sigurnost isključivo na partneru a pošto imaju prisilan osećaj da će im ga neko „ukrasti“, kod njih se javlja osećanje ljubomore. Afektivna osnova ljubomore je strah od odvajanja i strah od gubitka.
Ljubomora, ukoliko nije patološka, ima veoma važnu ulogu u razvoju pojedinca. Ona može biti mali „začin partnerstva“. Njen zadatak se sastoji u upozorenju osobe na gubitak objekta (druge ličnosti) koji se doživljava kao značajan. Pozitivna uloga ljubomore bila bi da motiviše pojedinca da uloži vreme u razvoj bliskosti, intimnosti, komunikacije a da sa druge strane, sačuva kvalitetan partnerski odnos.
Osećanja ljubomore ne možemo izbeći, ali ljubomorne situacije možemo shvatiti kao izazov i poziv za razvoj ličnosti, partnerskih odnosa kroz izražavanje brige i pažnje za partnera i održavanje jedinstva i autonomije u paru.
„Naša prava priroda je u stvari, da onda kada volimo budemo i ljubomorni i da se ne stidimo tog osećanja. Međutim, i u ljubavi i ljubomori treba imati razumnu meru, u tome je izgleda sva logika“ – Herbert Markuze.
Jasenka Jugović
bračni i porodični terapeut, izvor Lekari duše
