Čekamo princa koji nikada neće doći

„Ako imaš krivu kičmu, ravna stopala ili krive zube, sve će uraditi da te isprave, ali ako imaš pogrešna ljubavna uverenja, niko se neće uzbuđivati oko toga, iako realno možeš da umreš od njih“, glasi jedna od najvećih istina koju je sa nama podelila Isidora Bjelica, nameravajući da nam ukaže kako nam nažalost mame nisu na vreme rekle da ne treba po svaku cenu da nađemo drugo biće koje će osvetliti, usrećiti i promeniti naš život nabolje. Većina nas i danas, ma koliko da smo svoje ili slobodne, krišom veruje i priželjkuje da jednog dana dođe princ na belom konju i spase nas, i to ne materijalno, nego emotivno. Svaka od nas želi da bude princeza, ali da li to želi da prizna sebi i kada će konačno biti spremna da „udavi“ tu princezu i osvesti heroinu, pokušavala je da objasni Isidora, bojim se uzalud, ponavljajući i gostima i publici i meni neke od najvećih istina o nerealnim očekivanjima.

Da li su muškarci zaista nekada upoznali onu za koju su rekli: „Ovo je princeza“…? Koliko je vremena prošlo pa su shvatili da joj osim krune i balske haljine ipak mnogo nedostaje i da su možda bili u zabludi čitavog života?! Znam i mnogo devojaka koje su verovale u bajke koje su im mame uporno čitale, udale se za princa i odustale, jer sreća jedne žene zavisi od toga koliko je slobodna, iako je verujem svaka od nas ipak emotivna a ne materijalna sponzoruša, mada je sigurna sam muškarcima sa ovom drugom kategorijom mnogo lakše. Kako bi glasila poruka koja bi mogla da bude i uteha za one koje petu, šestu ili sedmu deceniju troše same, čekajući da se pojavi princ na belom konju, koji očito malo kasni? Odgovor sam pokušala da dobijem pričajući u Magazinu In jedne subote ali sam zaključila da smo se izgleda pogrešno emotivno emancipovale. Nema jačine bez krhkosti.

6 komentara na “Čekamo princa koji nikada neće doći

  1. Toliko cekamo da se netko pojavi, i da nas emotivno usreci,da se cak i hvatamo za one mrvice sto dobijemo usput.Toliko smo zeljne te emotivne potrebe da nas netko voli.Iako zasluzujemo sve to,ne vidis nista sto pogresno radis, dajes se potpuno pa makar znas da se to mozda i nece vratiti.Ali riskiras prvi put,pa drugi,pa treci…. i tako dalje…Ali dokle tako,jel vrijedi na kraju sve to?Jel cemo docekati princa na bijelom konju konacno?Neznam iskreno,ja jos trazim i nakon svega nadam se da je ovo trenutno upravo to…

    1. Draga Tanja, svakako je pojam princa samo izazov koji se nameće među ženama da bi pronašle sebi najdostojnijeg pratnera.Nadam se da ćete biti iskreno srećni ili pronaći svog princa koji će umeti da vas usreći.
      Pozdrav, Sanja

  2. Odgovor na mnoga životna pitanja, pa i ovo, po mom mišljenju jeste- balans. Balans između ljubavi koju dajemo sebi , koju dajemo drugima i koju smo spremne da primimo.
    Važno je voleti sebe (narcisoidnost današnjice koja se podvodi pod “ljubav prema sebi”, i dalje je samo narcisoidnost i tu treba praviti razliku od zdrave ljubavi prema sebi) , poštovati sebe i dati sebi ono što “mislimo” da treba da uradi neko drugi… a onda tu zadovoljnu, voljenu i poštovanu osobu neko drugi mnogo lakše zavoli nego da je frustrirana, tužna , povređena, niskog samopouzdanja i samopoštovanja…
    Voljeni i nevoljeni smo bez obzira da li smo u emotivnoj vezi ili ne.
    Ljubavi nas uče od malih nogu, svesno i još više nesvesno, ali to ne znači da se kad “odrastemo” stvari ne mogu popravljati.

    Kada zdravo volimo sebe, tako volimo i druge, pa ih prihvatimo i sa po kojom manom, jer niko nije savršen. I spremni smo tada da tražimo balans između zdravih očekivanja i praštanja sitnih pogrešaka…

    Neki pod parolom “traženja princa” nesvesno beže od vezivanja za osobu od krvi i mese i gube se u iluzijama. Ali to je druga tema…

    Ne znam da li je svet pun prinčeva i princeza, ali sam sigurna da ime puno , puno predivnih devojka i momaka i da svako od nas može naći predivnog partnera, samo ako želi!

  3. Moja mama posle 35 godina braka zovi sama i kaze da joj u zivotu Nikad nije bilo lepse. Ljubav prodje posle par godina a onda nam ostaje uteha da uzajamno postovanje je upravo to sto nam treba u jednom uspesnom braku… a treba nam mnogo vise.
    Po meni je najbitnije ne dozvoliti da strast umre i ne prihvatiti umiranje strasti kao nesto normalno u vezi, braku.
    Pozdrav Sanja❤️

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *